Aleksandar

” Na kraju se nećemo sećati reči naših neprijatelja već ćutanja naših prijatelja.”- Martin Luther King Jr.

Da li se neko seća Fukušime? Gde to beše? Šta to beše? Bio sam dirnut brigom za mučenike koji su evakuisani iz svojih domova, još više sam bio dirnut kada su ljudi žrtvovali svoj život u pokušaju da ugase reaktore nuklearne centrale Fukušima, malo mi se doduše povraćalo od postavljanja zastave Japana u statusima na FB i od komentara običnih kineza da japanci nisu bolje ni zaslužili. Šta da se radi?  Ko sam ja da sudim? Ne želim da sudim, nije mi namjera, međutim zanimljivo mi je kako naš mozak ne može da se odupre komunikacionom zagađenju i buci koja se stvara svaki dan. Zagušenje koje naš sistem doživljava je toliko da zanemarujemo i opasnost po  život.

Šta je potrebno da zaboravite anihilaciju Japana i opasnost koja vam preti od radijacije?

Venčali su se Vil i Kata. Rat za resurse u Libiji , nemiri širom arapskog sveta, ubijen je Osama, pobeda Dalasa nad LA Lakers, prodaja Telekoma, hapšenje sponzora fudbalskih klubova u dalekom Brazilu, razvod Nate i Dače, VB, Marijana i Nemeš (WTF ? ) ,  sve je to postalo preče od suočavanja sa posledicama koje je ostavio zemljotres u Japanu. Da li to znači da ako vam neko saopšti da proizvodite otrov i da to ne biste smeli da prodajete ljudima vi možete ladno da ignorišete to upozorenje, date saopštenje za javnost i nastavite da prodajete svoj otrovni proizvod znajući da će potrošači sve to ionako ubrzo da zaborave? Nadam se da ne, ali nedavno je jedna naša kompanija baš to uradila poslije zabrane prodaje svojih proizvoda u susednim zemljama, kao ne vole nas, mrze nas, a to što su proizvodi potencijalno opasni za ljude nema veze. Japanci i Fukušima manje više nisu ni bitni vidim vam po facama da sam vas neprijatno iznenadio podsjećanjem, baš nepristojno od mene, bitan je taj odnos percepcije i stvarnosti. Pedya je je već ukazao na to da percepcija jeste stvarnost, dobro ne samo Pedya već i Martin Lindstrom i Marshall McLuhan, a i mnogo drugih koji se bave ovim pitanjem, pa to i nije tolika novina za vas. Martin Lindstrom je u istraživanjima iz oblasti neuromarketinga  koja je vršio u saradnji sa Dr. Kalvert sa Warvick instituta već utvrdio da nalepnice o štetnosti pušenja u stvari pospešuju prodaju, Maršal Mcluhan  je utvrdio da je  poruka sama po sebi medijum. Nemojte kriviti medije i novinare, tajne organizacije i političare, vi ste sami izabrali da se ne sećate. Tako vam je lakše. Jedan prijatelj mi je nedavno rekao da kupuje racionalno, samo ono što mu treba. Hehehe Nisam imao srca da ga pitam seća li se Fukušime. Da li stvarno može sam da proceni šta je za njega dobro, a šta ne? Koliko može da bude racionalan neko ko se ne seća događaja u Fukušimi? Sećate li se Černobila? Da li možete za sebe da kažete da ste racionalno i razumno biće? Da li vi stvarno možete da ocenite šta je dobro za vas ili vam treba pomoć u tome?

Koliko je poruka potrebno da prihvatite ono što vam se nudi kao svoj racionalan izbor?

 

Filed under: Put brenda