Aleksandar

“Dvije stvari me ispunjavaju sve većim strahopoštovanjem i udivljenjem što ih više promišljam – zvjezdano nebo nada mnom i moralni zakon u meni.”- Imanuel Kant

Kada pitate ljude šta predstavlja raj za njih svi će vam dati drugačiji odgovor. Svako biće ima drugačiju viziju savršenstva. U suštini raj predstavlja savršen san koji želimo da nam se ispuni, san koji nas vodi na putu života. Težak je život bez sna, ali je još teže ići putem savršenog sna.
Dugo sam razmišljao o tome šta budi kod čoveka snove i šta mu pomaže ako se odluči da krene putem svojih snova. Evo šta sam smislio, samo se nametnulo, kao da mi je neko u snu došapnuo. Čovek koji shvati koncept grandioznosti, a pri tome ostane skroman, čovek koji ima dar empatije, a ne zloupotrebljava ga i na kraju čovek koji je naučen disciplini može očekivati da će njegov savršeni san raširiti ruke i prigrliti ga.

“Put sam napušta one koji ga ne nose u sebi.”-LaoTze

Teško je običnom čoveku da pojmi koncept grandioznog, ako niste astronaut samo mašta može da vam pomogne u tome i eventualno matematika. hehehe Odrastao sam na mestu gde ne morate da budete preterano maštoviti i posebno dobar matematičar da biste shvatili šta znači grandioznost. Travnik je malo mesto u centralnoj Bosni, skučeno, skupljeno pored reke koja nigde ne bi bila reka osim tu na tom prostoru, u kotlini među planinama od preko hiljadu metara. Kada ste dete i nalazite se u tom grotlu i podignete pogled na gore imate šta da vidite, nebo je daleko iznad vas, toliko daleko da vam je sasvim jasno koliko ste mali, toliko daleko da vam napravi prazninu u duši koju kasnije čitav život pokušavate da popunite. Nebo nad Travnikom je najbolje opisao Ivo Andrić u Travničkoj hronici, međutim grandioznost i strahopoštovanje koje dečija duša oseća ipak najbolje ilustruju reči Daglasa Adamsa koje je na f acebook nalogu ostavio moj drug iz Travnika Darko Saračević:

“Svemir je ogroman. Pravo ogroman. Naprosto da ne povjerujete koliko je nevjerovatno, divovski neshvatljivo veliki. Hoću da kažem, možda vi mislite da morate dugo da hodate do onog kioska tamo, ali to vam je ništa u poređenju sa svemirom.”

U Travniku je deo detinjstva proveo Ivo Andrić, onaj deo života kada nam je sve novo, kada istražujemo svet i kada usvajamo koncepte koji će nas kasnije voditi kroz život.
Ivo je pisao na jeziku svih nas, na jeziku mašte i snova, poznat je po romanima i Nobelovoj nagradi koju je dobio za pisanje na jeziku slobode. Ono što se često zanemaruje pa ako hoćete i zataškava kada se priča o Ivi je činjenica da je bio pripadnik pokreta koji je promenio svet. Ivo je bio član pokreta ” Mlada Bosna ” koji se zalagao za ujedinjenje južnoslovenskih naroda, pokreta čiji je član izvršio atentat na jednog cara i tako pokrenuo spiralu događaja koji će promeniti svet zauvek. Neki su izgubili time novac i moć, dok su neki drugi stekli pravo da odlučuju o svojoj sudbini, ni jedni ni drugi nisu našli sreću o kojoj su snevali, taj vidovdanski pucanj još uvek odjekuje širom sveta. Ono što niko ne može da porekne Ivi i njegovim kamaradima jeste da su imali veliku ulogu u promeni sveta, a čak ni najveći protivnici “Mlade Bosne” ne bi pristali da se vrati društveni sistem čijem su rušenju zdušno pomogli članovi ” Mlade Bosne “. Snovi su Ivu kasnije vodili ka Beogradu, dužnosti ka Berlinu i Beču, a koncept grandioznosti, empatiju i disciplinovanost je utisnuo u snove koje je rečima opisao u romanima za koje je dobio Nobelovu nagradu.
Sličan put je imao još jedan poseban čovek koji je govorio jezikom slobode.

” Eno ga naš Zoki!” Tim je rečima, ponosna što ga poznaje, prokomentarisala žena koja je poznavala Zorana Đinđića dok je živeo u Travniku. To mi se toliko urezalo u pamćenje da i dan danas ne mogu sam sebi da objasnim zašto. Videla je izveštaj na dnevniku kada se Dr. Zoran Đinđić vratio u Jugoslaviju da učestvuje u osnivanju Demokratske stranke, nije bio poznat i niko nije mogao ni da nasluti šta će se sve desiti i kako će uticati na živote svih nas. Deo detinjstva je proveo u Travniku, što mi govori da mu je koncept grandioznosti dobro poznat, on kakav je bio pragmatičan odmahnuo bi rukom na ovu moju konstataciju sa sebi svojstvenim smeškom, nastavljajući da korača putem svog savršenog sna jer je duboko u sebi znao da ako on stane staće i Srbija, a za njom i čitav svet. Možete ga voleti ili ne voleti, možete se slagati sa njim ili ne, ali ono što su znali čak i oni koji su se zaverili da ga ubiju jeste da su grandioznost, empatija i disciplina u njemu doveli do toga da promeni čitav jedan narod, a da nije ubijen promenio bi svet. Verovatno su ga zato ubili.

Na kraju želim da vam kažem da ne treba biti najveći car da čovek shvati da za osvajanje raja morate pratiti svoj savršeni san. Čovek ne mora menjati svet ili narod da bi ostao čovek, ali ako čovek ne promeni sebe nestaće i narod i svet i čovek.

Kako su Ivo i Zoran doživeli susret sa savršenim snom kada su bili deca gledajući u nebo nad Travnikom možete videti u video snimku koji to najbolje oslikava.

Filed under: Put ratnika svetlosti